Page 14 - Knjiga
P. 14

вијековима  мигрирали  по  читавом  свијету.    Из  села  Домрка,
               припадници  породице  Буха  су  се  селили  у  Италију,  Француску,
               Угарску (Мађарску, Словачку, Румунију), Америку итд. У оквиру
               локалних  миграција  селили  су  се  у  Велушић  код  Дрниша
               (Република Хрватска),  на Риља, Рибаре, у Фојницу код Гацка, на
               Морине (БиХ) и Градину  код  Вировитице (РХ). Са  Риља  су се
               касније    насељавали  у  Балабанима,    Доњим    Плужинама,
               Пресједовцу и  Зеломићима (БиХ). Из Балабана су населили Ново
               Невесиње  (РХ).  Касније  су  појединци  из  ових  мјеста  одлазили
               широм  бивше  Југославије  и  по  читавом  свијету.    Миграција
               становништва  током  историје  била  је  општа   појава  на
               херцеговачком кршу. Она је нарочито  дошла до изражаја почетком
               прошлог вијека па се, између осталог,  и на њих може примијенити
               пјесма херцеговачког пјесника Алексе Шантића, који вапи:
                                            ОСТАЈТЕ ОВДЈЕ

               ”Остајте овдје, сунце туђег неба,        Од своје мјаке ко ће наћи бољу?
               Неће вас гријат ко што ово грије;      А мајка ваша земља вам је ова;

               Грки су тамо залогаји хљеба                Баците поглед по кршу и пољу,
               Гдје  свога  нема  и  гдје  брата  није.        Свуда  су  гробља  ваших
               прадједова. …”


                                     Иако  је  вапај  Алексе  Шантића  био  оправдан,  многи
               припадници породице Буха нису  могли, тј. нису били у могућности
               прихватити његов позив. Повремене диобе  међу браћом довеле су
               до  уситњавања имања на којима није било мјеста за све   чланове
               породице.  Тако  су  многи  били  приморани  кренути  у    свијет  у
               потрази за „бољим и лакшим“  животом. Одлазак из родног села,
               одлазак у свијет, није био нимало лак, Многи су на  тај пут кретали
               са  врло  оскудним  или  чак  никаквим  средствима,  слабо  обучени,
               углавном слабо или потпуно неписмени. Наравно, њих је  „сунце
               туђег неба“   тако   јако пекло да често нису имали времена да на
               миру  поједу  онај      „грки  залогај  хљеба“.  Требало  је  зарадити
               довољно  новца  за  прехрану,  одјећу,  подстанарину,  за  помоћ
               родитељима  или  браћи  која  су остала на селу.  Дању су напорно
               радили  у  фабрикама,  навече    су  ишли  у    „акшам  школу“,  ноћу
               учили.  У непрестаној борби  да осигурају боље сутра својој дјеци и
               породици,  многи  нису  ни  примијетили  колико  су  и  сами
               напредовали у односу на почетак свог мукотрпног пута кроз живот.
               Погледамо ли данас резултате оваквих напора, с поносом можемо


                                                                                           13
   9   10   11   12   13   14   15   16   17   18   19