Page 13 - Knjiga
P. 13

кад се на истој земљи почну рађати и умирати, сијати и жњети,
            садити и брати. Схватили су, дакле, да и земља и жена припадају
            ономе  ко  у  њима  сије  и  оплођује  их  .  Схватили  су  да  „кућа  и
            породица  стоје  на  жени“,  а  све  скупа  на  земљи,  земљи  на  којој
            мораш бити и опстати ако желиш  бити слободан човјек. Доласком
            у Домрке наши преци нису имали ни земље, ни породице.  Морали
            су  створити  и  једно  и  друго.  Након  што  су  израдили  колибе,
            прихватили су се изградње кућа, свјесни да је кућа оно што остаје
            послије  човјека,  оно  што  сваки  родитељ  настоји  да  остави  својој
            дјеци и унуцима. Свјесни да је човјек без вјере тек на првом ступњу
            од животиње, прихватили су се изградње цркве. Исписали су своју
            вјеру и  исклесали своје дивовске ликове у тврдом камену  којим су
            градили цркву коју ће вијековима походити њихови потомци, цркву
            која ће увијек и изнова путем религије, легенде и културе причати
            о материјално сиромашним, али духовно изузетно богатим прецима
            Буха . Будући да су све донедавно били неписмени, црква је за њих
            била једина  књига на чијим ће каменим листовима записати да су
            ту били, да јесу и да ће ту заувијек бити. Црква је за њих била и
            остала  једини  начин  да  уђу  у  историју  и  једино  сјеме  које  ће
            вијековима рађати оживљеним откуцајима њихових срца, мисли,
            осјећања  и  легенди.  Нажалост,  писање  ове  „књиге”  је  било
            мукотрпно. Разни освајачи, прије свега Турци , покушавали су да
            потргају  њене  листове,  да    физички    истријебе  њене  писце.
            Аустријанци  су  то  покушали  духовним  средствима,  промјеном
            језика и културе. На сву срећу, оно што је на камену записано и
            гуслама  опјевано,  не  може  се  уништити,  јер  истријебити
            Херцеговину од камена и натјерати птицу да риче није могуће. Као
            што њиву не чини једна љетина, тако ни породицу не чини једна
            генерација.  Бројне  генерације  наших  предака  разасуте  су  по
            многим гробљима као потврда да смо ту били и опстали, да ту треба
            да се враћамо и надахњујемо и да ту треба да извршимо своју свету
            дужност  да  -  као  спона  између  предака  и  потомака,  непрестано
            истражујемо, тумачимо и преносимо генерацијско искуство.
                                  И поред свих исказаних  способности, из посне земље
            нису се могле извући потребне количине хране за породицу која се
            стално  увећавала. Умирање од глади била је честа,  рекли бисмо,
            нормална  појава.  Државе  у  којима  су  живјели,  нису  пружале
            помоћ. Напротив, често су представљале додатни терет на ионако
            преоптерећеним  плећима.  Они  у  њима    нису  имали  могућности,
            осим  ратничких,  да  искажу  своје  културне  и  друге  могућности.
            Било да су се повлачили пред надмоћнијим непријатељем, или да
            су  ишли  у  потрагу  за  храном  и  бољим  животом,  наши  преци  су

            12
   8   9   10   11   12   13   14   15   16   17   18