Page 12 - Knjiga
P. 12

феномен. У цјелокупном српском етничком  простору,     управо је
               кршна Херцеговина успјевала   утицати   на општу српску линију
               кретања,  уздижући    се  до  нивоа    својствене  препознатљивости  у
               огледалу српског историјског трајања од 12. до 17. 18. и 19. вијека.

                                     Познати опат и путописац Алберто Фортис  ( ”Viaggio
               in Dalmazia    e   Erzegovina”, Venezia, 1775) каже: „Срби много држе
               до части и сматрају својом обавезом  да за пријатељство и живот
               изгубе.  Искрени  су  и  озбиљни  и  никада  се  не  унизују  толико  да
               траже милостињу од   некога ко   пролази кроз њихову земљу.   Са
               њима  је  довољно   људски  поступати  да  би се од њих добила сва
               могућа пажња и срдачно пријатељство. Често сам добивао ручак од
               људи који ме никад нису   видјели, нити су могли помислити да ће
               ме поново видјети“.
                                     У филозофској коначности човјек са својим мислима,
               стрепњама, расположењима итд., јесте и остаје сам до смрти. Ипак,
               психолошко  стање  наших  предака  било  је    прије  свега      брига,
               тјескоба и стрепња за живот и  преживљавање породице у ужем и
               ширем  смислу.  Диоба    сиромаштва,  значила  је  још  веће
               сиромаштво, а диоба среће још већу срећу. Због тога су се   браћа
               врло,  врло      ријетко  дијелила.  Живјели  су  у  некој  врсти  крвне
               породичне задруге, задруге основане на узајамној љубави и бризи,
               повјерењу,  њежном  породичном  саосјећању,  али  и  са  прецизно
               усаглашеним    обавезама  и  надлежностима  гдје  ниједан  члан
               породице није био сувишан јер се прецизно знало шта ко ради, или
               треба да ради. Усклађивање активности унутар такве   задруге -
               породице, обично је вршио домаћин, тј. отац или најстарији брат.
               Може се рећи да су радили сложно  као пчеле у кошници. Тегобна
               историја  ових  крајева,  тј.  историја  сиромаштва,  али  и  историја
               сталног разарања  и поробљавања, тјерали су наше претке да се
               стално  прилагођавају  новим  животним  ситуацијама  које  су
               најчешће други диктирали (разни феудалци, Турци, Аустријанци
               и други). У тим условима они су посебно развили особине као што
               су  јасан  животни    реализам    и  тактичан  дух,  етика,  јунаштво,
               позитиван  однос  према  учењу,  интелектуална  обдареност  и
               предузимљивост, тзв. народна мудрост (честа употреба узречица и
               пословица  у  којима  се  огледа  модел    мишљења  и  мудрости,
               интелигенција и обдареност, али и оштро  запажање аналогије и
               сличности).  Непрестана  борба  за  голи  живот  научила  је  наше
               претке да нема породице без земље и жене. Схватили су да човјек
               без  земље,  породице  и  вјере,  није  човјек,  већ  звијер  у  сталном
               лутању и бјежању. Схватили су да ће постати неко и нешто тек онда


                                                                                           11
   7   8   9   10   11   12   13   14   15   16   17