Page 11 - Knjiga
P. 11

откривање вриједности живота. Иако су неизмјерно страховали за
            животе  својих  породица,  били  су  изузетно  храбри  јер  храброст  је
            тамо гдје има страха, а храбар је онај коме страх не утиче на акцију.
            Описујући    Србе    у  сјевероисточној  Херцеговини,  Јефто  Дедијер
            (”Херцеговина, Антропогеографске   студије”, стр.135, Гацко ,2004)
            каже:„  То  су  људи  здравих  живаца,  никад   предебели,  а  ријетко
            сувише  мршави,  ријетко  су  потпуно    црне    масти.  Супремација
            интелекта  над осјећањима и фантазијом, извјесна хармонија међу
            разним особинама душе чини их људима трезвеним, одмјереним,
            тактичним,  врло често праведним. То су људи који познају разне
            обичаје сеоске и  њима се покоравају; у понашању и разговору су
            умјерени,  отмјени,  готово  поносити.  Навести  тога  човјека  да  се
            дјелом или ријечи превари, значи  „укинути му нос”. То су људи
            који мисле и смишљено  раде, поуздани  су, тешки  при обећавању,
            а  вјерни при  извршавању   дате ријечи. То је  нека  врста  сеоских
            интелектуалаца,  који посматају, мисле и опажају. Они стварају оне
            паметне пословице и узречице. Дијељење задруга врше  већином
            они. Добри су богомољци. Страх од Бога је велики;  они стварају оне
            лијепе народне молитве. Научили су или да воде  свијет за собом
            или да иду за свијетом. Смисао за колективан рад, за сложан  рад
            врло је велики. За њих се вели „да никада не бјеже од људи”. Нису
            били први који су дизали устанке, али су у устанцима били храбри
            јунаци и мудре војсковође”.
                                 Анализирајући ситуацију у вези са  устанком у Улогу
            1882. године, аустроугарски генералштаб, између  осталога, каже:
            „Дакле, у овој земљи,  гдје се човјек мора борити  са  природом за
            комад хљеба, природно је да је народ у том   крају жилав и храбар.
            Само јаке природе кадре су издржати     борбу са незгодама  које
            око њих царују, а такав је цио предио устаничког земљишта које је
            насељено  жилавим  и  отпорним  племеном,  које  упорно  шути  и  с
            мржњом одбија све  што је    туђе, одбија кад му се само и приближе
            туђе установе, па    макар оне биле и културне. Од природе обдарен
            али  лукав,  досјетљив,  смион,  окретан,  срастао  са  својом  грудом,
            навикао    да подноси тешкоће сваке врсте, он је уједно и храбар,
            вјешт оружју  и ми смо у Херцеговини на његовим неприступачним
            кршевима имали оваква противника”. (Данило Тунгуз  Перовић,
            ”Устанак  херцеговачко-бокељски  1882”).  Јасно,  наши  преци  су
            одбијали језик  који не разумију и  дисциплину којој не успијевају
            докучити  смисао.  У  психолошком  и  вјерско-социјалном  смислу
            овакав      став  је  изразито  негативистички  и  реакционаран.
            Конзервативизам          херцеговачког       сељака       носи     обиљежја
            архаичности и представља дубоки етнопсихички, али и регионални

            10
   6   7   8   9   10   11   12   13   14   15   16